Могао је, рецимо, да удари на нашег великог историчара Милорада Екмечића, који јасно каже да су „били наивни и они који су мислили да није било Гаврила Принципа, да не би било ни хуманитарне трагедије Срба у Првом светском рату. Не можемо се прокрадати на једну од две стране…“ („Печат“ од 26. 12. 2014, „Предстоји нам нова Стаљинградска битка“).
Могао је Љушић да се устреми и на Екмечићев став из поменутог интервјуа, где је недвосмислено критички указано на оне „који мисле да ратови представљају дело неодговорних појединаца, а не инструменте кроз које се цеди процес историјског развоја“.
Могао је Љушић да отворено каже да се баш он пријавио на тендер који је расписао онај историографски шарлатан Холм Зундхаусен питајући се „Где је српски Фриц Фишер“, који би требало да заступа лажну српску кривицу за Први светски рат.
Могао је Љушић, као директор државног предузећа, да се осврне на речи Владике Иринеја Буловића Епископа Бачког, који у свом интервјуу под карактеристичним насловом „Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија“ у истом броју „Печата“ рече:
„Најсвежији пример, већ спомињан у ‚Печату‘, јесте наш угледни професор који признаје нашу кривицу за Први светски рат (додуше, ‚подељену‘ са стварним кривцима) и саветује нам гордо клечање пред онима због којих је Србија у Првом светском рату остала без половине свог одраслог, репродуктивног становништва. Не би ме толико болело да не знам за његов несумњив допринос историји… Нисам ту да му пресуђујем, али не могу ни да ћутке пређем преко његове изјаве, све у нади да то није његова последња реч у животу.“
Могао је, дакле, Љушић да очита буквицу Владики о Небеском и земаљском царству или да пожури да оправда наде које Владика полаже у њега. Али није. Он је изабрао да у „Новостима“ (27. 12. 2014.) објави текст под насловом „Вучелићу, мој национализам није лажан“. Дакле, изабрао је да полемише са мојим уводником из броја 349 „Печата“, објављеним под насловом „Вуче, не тупи – ти си вук“. Па, пошто сам већ изабран, морам нешто рећи поводом његових, како он сам каже, „брутално реалних“ текстова.
Љушићев текст одише дубоким неразумевањем историје, које се најбоље види по томе што он на основу једне, биће кафанске, згоде са неким тобоже „угледним Русом“ разматра и сматра „голом чињеницом“ да је Русија „због Срба изгубила Царство“! А онда је Царска (а не ова) Немачка увезла Руску револуцију, која је разорила Руско царство. Али данас се Немачка видно поправила и као „царство земаљско“ мисли све најбоље и Русима и Србима и нешто би друго у њихове државе увозила и зато пред њом треба не само клекнути него вечно клечати. Обашка је то што наш историчар не види да је Берлин постао само једна локална испостава Вашингтона па се отвара питање где све треба клекнути и клечати. Нема краја тим локацијама.
Љушићев текст је сам по себи безначајан, али је важан због тога што открива политички и медијски владајући дух српског друштва, његове механизме, смицалице, подвале, једном речју, све оно што карактерише дубоки пад у провалију у коју покушавају да нас сурвају. И заиста, каква је то владајућа Србија у којој данас живимо и коју нам је представио директор „Службеног гласника“? Зар то није Србија која вапи да коначно буде нешто друго и да се отараси властите традиције и саме себе? Понајбоље је то сажео један Англосаксонац када је рекао да ће Србима бити боље када више не буду Срби.
Љушић се латио овог, уверен сам, сизифовског, безнадежног и у основи суманутог посла. Шта је то што у српској традицији највише смета овом важном директору државног предузећа? У свом изворном тексту он, ни мање-ни више, већ каже ово: „Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим.“
Објашњавајући мото своје филозофије, он нам у одговору даје важну допуну: „Паметније је једном клекнути пред јачим пре пораза и сулудог крвопролића него дуго, понизно и болно клечати после пораза.“
У праву је Љушић када каже да Срби не схватају да није срамота клекнути пред јачим. У нашој традицији је уклесана слика да је клечање недостојно српског народа. Клечање је недостојно сваког слободног народа. Зато и јесмо народ, или ако треба да кажем, ми по својој традицији јесмо велики народ. По навици садашњег владајућег духа, који покушава да се наметне целом народу, лако се заборавља оно што је најважније и што је Љушић већ једном у свом изворном тексту рекао.
А та реч је – Немачка. Србија треба да клекне пред Немачком и онда ће све бити у реду. Љушић понавља поенту о клечању, али у одговору води рачуна да више не помене Немачку. Ваљда је и њему довољно што је то једном саопштио.
Клечање Срба пред јачим је суштина Љушићевог животног и научног погледа. Важно је научити да на време клекнемо. Од непроцењивог је значаја, по Љушићу, научити да унапред клекнемо. То је мудрост која недостаје Српству и која је до сада била страна нашем националном бићу. Ако бисмо научили да клечимо, и што је још важније, да унапред клекнемо, тада бисмо коначно престали да будемо традиционални Срби. Постали бисмо народ који је сагласан и уподобљен немачким очекивањима. А да и не причамо о неслућеним могућностима разумевања историје из те клечеће перспективе и тог доњег ракурса.
Често се међу агитпроповцима и међу салонским београдским комунистима некад, а међу другосрбијанцима данас, могло чути да је највећи непријатељ српског народа Свети Сава. Зашто Свети Сава? Па зато што није на време клекнуо и прихватио да пољуби руку Папи и прихвати силу католичанства. И он је чврсто у српском народу заорао ту бразду о Небеској Србији, која толико смета и Љушићу и којој он претпоставља Немачку као царство земаљско.
Љушић даље истиче заставу на којој пише да његов национализам није лажан. Реч је о опакој превари. Јер, Љушић је јединствен националиста који се залаже да клекнемо. До сада није било таквог националисте. Био сам и остао чврсто уверен да се националиста и онај који клечи пред непријатељем међусобно искључују. Такође сам био уверен да српски националиста не може прихватити бечку пропаганду да оптужи сопствени народ и државу за учешће у атентату на Фердинанда. Пошто сам био и остао таквих уверења, онда Љушић, који пропагира клечање, за мене није националиста. Он је лажни и приликама уподобљени националиста.
Истину говорећи, нема ништа тако међусобно супротстављено као што је националиста и клечање. Или, боље и прецизније речено, клечање унапред. Велики српски песник Матија Бећковић је у већ антологијској песми „Извињење“ дао обрисе Србина који би зажелео да клечи. Али сматрам да ни такав песник није могао да наслути радикализам Љушићевог открића, што се види из наведених делова Бећковићевог „Извињења“:
…
Али ако Султан ни случајно
Није могао толико наџивети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу
Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестпуца
Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видим да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетног Г. П.
Кога је занело сопствено име и презиме
…
Љушић је открио неслућени жар који носи клечање унапред. И он је по томе више него јединствен. Јер, другосрбијанци су околишали, муцали, реформисали и увијали, али нису имали петљу да наглас кажу: Срби на колена! Додуше, један преминули вођа другосрбијанаца је вишекратно жалио што Србија није окупирана. Али рећи како желите да Србија буде окупирана неупоредиво је мање од јавног саопштења да Србија треба унапред да клекне. Каква је то радост била за јалове другосрбијанце. Они су све онако изокола и имплицитно наговештавали ту мудрост о клечању, али је само Љушић смогао снаге да то и саопшти. Зато он није само другосрбијанац него њихов вођа.
Ако је Радош Љушић помислио да ћу прескочити његову ниску опаску како смо мајка другосрбијанаца Латинка Перовић и ја били „истакнути српски комунисти“, преварио се. Латинку Перовић сам само једном уживо видео и не познајем је нити сам у њено време био икакав па ни важан партијски функционер. Љушић је само демонстрирао да уопште не зна непобитне чињенице и демонстрира како је и то и много шта друго као вајни историчар из прста исисао. Било како било, Радош Љушић је сада са Латинком Перовић, и то на челу другосрбијанаца. И онда, као и сада, презирао сам идеологију другосрбијанаца и свако откриће како је клечање права ствар.
Ипак признајем, ако смо већ код прошлости, да сам добро познавао једног другог човека који је поникао из те партије. То је Слободан Милошевић. И вероватно чак и Љушић добро зна да су њега управо они пред којима би он да клечи називали српским националистом. И знам и дубоко верујем, а то и историјске чињенице потврђују, да је Милошевић искрено презирао филозофију клечања. Међу свим оним што је, по мом суду, Милошевић велико и добро урадио за Србију издваја се његова издигнута глава, која супериорно стоји изнад сваког националног клечања.
За разлику од вука из приче Захара Прилепина, нови предводник другосрбијанаца Љушић нема кризу идентитета. Он понавља да је његов идентитет у клечању. Но, сваком припада оно што у суштини и јесте. Некоме да заступа клечање, и као чин, и као стање духа, и политичку и приватну стратегију, а неком да то искрено презире. Уместо сваког даљег говора треба поједноставити ствари:
Клекни, Љушићу, заиста ти и приличи!
(Печат)
