Зашто баш Сурчин?

Пилоту
Видиш ли ишта?
Летим на слепо!
Не видим ништа сем густе магле...
Како је беба?
Дише ли?
Плаче?
Држи се...
Сви сада дишемо за њу.
И даље ништа.
Јави се везом...
Реци им,
нећемо стићи на време,
о, кишо, стани,
јебем ти сунце!
Дише ли дете?
Хајде, машино,
вољена моја,
издржи, некако,
због ове бебе,
дигни се магло,
дај неко светло,
дише ли дете?
Смирен сам,
летим још од рођења,
ваздух је мени
ко риби вода,
само елисе да издрже,
дише ли дете?
Ако се спустим
негде у њиве,
како ће до нас
доћи лекари,
послушао сам наређење,
дише ли дете?
Боже,
то дете још нема име,
помози сада,
после шта буде,
зашто на Сурчин?
Зашто баш тамо?
Дише ли дете?
Хајде, елисе,
још јачим кругом,
није ми жао
ни да погинем,
ал возим људе,
млади су, добри...
Дише ли дете...
Кажу да горе стадиони,
да л' су бар они
јачи од мрака?
Јебем ти Сурчин,
зашто баш тамо?
Дише ли дете?
Ево машино,
из мојих вена,
само издржи и долети,
и шта да кажем овој беби?
Где ће да слети...
Ако не успем,
како пред људе?
Да дете смрћу
од смрти спасем?
А сад ће пролеће...
Дише ли де...
Ходамо мраком.

Срђан Милетић