-Данас се
навршава 20 година од нечега што се десило у Сребреници. Неко то зове злочином,
други подижу улог и тврде да је у питању геноцид. Медији нас бомбардују
сведочанствима, аналитичари дају своја виђења, српски политичари, углавном, износе
туђа мишљења, пљуште извињења, поруке мира, провуче се и по која пуна мржње. И тако цео дан. Сутра ће се
сви они окренути другим темама, живот ће наставити свој ток, а о Сребреници ће
се ћутати док се опет не приближи нека годишњица.
А сад стварно, шта се то десило у овом
босанском граду 11. јула 1995. Подаци о броју жртава су различити, од нешто
преко 4000 до 8372 страдала, при чему су
у укупан број уврштени и они који су погинули у борбама против Војске Републике
Српске. Међународни суд правде је дешавања у Сребреници окарактерисао као
геноцид и успут ослободио Србију одговорности за њега. Истина, овај суд тврди
да Србија није ништа учинила да геноцид спречи и да је зато одговорна. Остало
је недоречено шта има Србија са дешавањима у другој држави и како је могле да
утиче на људе који нису били њени грађани нити под командом српске војске. По
тој логици и судије Међународног суда су криве јер нису спречиле да се злочин у
Сребреници деси.
Ових дана
је пропао покушај западних сила да, резолуцијом Савета безбедности, кривицу
свале само на српску страну. Многи људи у Србији су веровали да би доношење
такве резолуције било погубно и да би српски народ довека био означен као
геноцидан. Мене лично то није дотицало. Мислим се нешто, уколико су Срби
извршили геноцид у Сребреници, то само значи да су се тим чином уписали у
друштво „цивилизованих западних народа“. Највеће западне силе: САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Белгија, Холандија, су, у својој историји,
извршиле такве геноциде према којима Сребреница изгледа као просечна средњошколска
туча. Знам да језиво звучи, али таква је истина. Могуће је, уствари, да су Енглези, овом резолуцијом, желели да нам
одају признање и потврде да смо коначно постали део Европе.
Стварно
не знам шта се дешавало у Сребреници у јулу 95. Нисам био тамо, а само својим
очима верујем. Добро знам како се историја пише и како се подаци штелују према
политичким потребама. Зато не желим да лицитирам да ли се ради о геноциду или
злочину. Чудна ми чуда, та квалификација је сигурно много важна жртвама тог
несрећног рата. Уосталом, геноциди су
део људске историје и, нажалост, људске будућности. Дешаваће се опет, то је просто неизбежно. Надам
се само да ће, у било ком облику, заобићи народ коме припадам.
Пре него
што одем на пецање и побегнем од медијске хистерије која нас данас чека: Слава свим невиним жртвама балканских ратова,
слава и бошњачким војницима који су погинули са пушком у руци јер су веровали
да ратују за свој народ и праведну ствар.
Истина је ипак, да су гинули за нечије туђе интересе.
Дејан Васић
