Највећи син наших народа и народности

Како је лепо то што наш мозак стално пречишћава сећања, потискује ружне успомене, труди се да се радије сећамо оних пријатних, релативизујући и ублажавајући чак и тренутке када су нам други чинили зло... Дошао је у Југославију из Москве, када су "наши" комунисти масовно нестајали у Стаљиновим чисткама. Дошао или је послат? Нећу улазити у теорије завера, сећања савременика, Броз који је у Гоши изгубио један прст, како је сељачко дете из Кумровца научило да се мачује и слично. Када слушам снимке његових говора, схватим да до краја живота није добро научио српско-хрватски језик. Прошле године је скинута ознака тајности са ЦИА документа, у коме су њихови лингвисти, без сумње (по њима), утврдили да је његово порекло из области између Западне Пољске и Украјине. Професор Миодраг Зец је једном рекао да велики људи нису велики само због начина на који су живели, шта су урадили и оставили иза себе, већ и по томе што умру на време. тако је и највечи син наших народа и народности, умро 6 месеци пре него што нам је истекао грејс период за кредите које смо узимали. Све ми то и није толико важно на данашњи дан, годишњицу његове смрти. Знам да сам те вечери заплакао, имао сам непуних 17, нисам могао знати више или боље него што су ме учили тих непуних 17 година. Ако ти неко 17 година говори да су ова слова црвене боје, како можеш знати да се ова боја зове црна? Зато данас знам да је његово време, које нам због ствари из првог пасуса изгледа тако идилично, у ствари време нашег пропадања- националног, економског, моралног. Вишеструко више људи је убијено у стрељањима по српским градовима после ослобођења, него што је било немачких жртава у целом рату, на територији Југославије. То што су се комунисти међусобно убијали око ИБ кризе и око положаја и власти, није нешто што ме посебно брине, своји су, па нека раде шта хоће... Историјски посматрано, када погледамо друге комунистичке земље, СССР, Кину, Монголију, Вијетнам, ми смо “добро” и прошли, јер нема идеологије, од настанка друштва, која је оставила иза себе више гробова, од комунистичке. Сећам се да сам натерао себе да завршим први том Солжењициновог “Архипелага гулаг”, за остатак, једноставно нисам имао стомак, живце, мазохистички дух... На руководећа места у привреди дошли су нешколовани људи, директно од стругова или са њива. Не желим да их омаловажавам због социјалног порекла и очигледног недостатка образовања, једноставно, нису били дорасли задацима које су имали. Имало се пара, играла се деца, експериментисали, учили у ходу. Попут оне руске бајке, у којој ковачев луди син Аљоша треба да скује кочију, када забрља, почне да прави пећ, па сандук, па... Док му на крају не остане само комадић гвожђа који загреје и убаци у воду да би зацврчао... Ни дан данас се од тога нисмо повратили. Несумњив цивилизацијски напредак и побољшање стандарда, у сваком сегменту, десио би се на овај или онај начин, не верујем да би смо без Тита остали и без савремених технологија . Момо Капор је једном приметио да се неке ствари посматрају на начин “колико је само порастао број ТВ апарата, у односу на 1939., за време краља”. Успешно балансирање између Истока и Запада, обезбеђивало је лагодан живот, без много напора, “имало се” за све, и у том сегменту политике, мора му се одати признање. Мало познати податак- Совјетски гардијски падобрански пук (исти који је нпр 1968. заузео аеродром у Прагу, и омогућио окупацију Чехословачке), у доба једне од криза између Израела и Египта, провео је 3 месеца у Батајници, чекајући да се, ако дође до ширења сукоба, пребаци на Синај. Наравно, ми смо тада били најнесврстанији на свету белом! Основни принцип менаџмента је препознати и искористити пружену прилику. мислим да би Јожину слику требало ставити у ту лекцију! Нећу ни да покушавам да пишем о националној политици и свом злу које нам је донела. Највише су нам ту криви Срби потурице, који су увек морали да се доказују пред султаном. У последицама таквог деловања, ево, уживасмо деведесетих, а уживамо и данас, и још бар 4 године ћемо уживати... Кажем, лепо је што имамо селективна и нашминкана сећања, што помињање Друга Тита буди носталгију, али славити човека који нам је уништио животе, човека злотвора, масовног убицу, човека који је упропастио животе садашњих и још неких будућих генерација, јер нам је било “лепо” кад смо били мали, водили нас на мора, имали бесплатне куће и станове, (које још увек сви заједно отплаћујемо)... Ма дајте људи, требали би до сад да знате много боље! 

Желимир Лалић